Boško Radonjić 1943 - 2011

На данашњи дан 31. марта 2011. у Београду, уснуо је у Господу Бошко Радоњић, истакнути српски емигрант, члан “Српског Ослободилачког Покрета Отаџбина“ у САД, Четник, монархиста, националиста, бизнисмен, хуманиста и добротвор. Вјечнаја памјат! Don Boško Radonjić, poznat u Americi i kao “The Yugo“ rođen je u Užicu ’43. Otac mu je bio član Ravnogorskog pokreta zbog čega je streljan ’45. a sestra mu je umrla ’48. usled torture komunista. Boško je odrastao sa majkom. Završio je srednju tehničku školu, ali nije mogao da se zaposli. Jednog dana 1970. godine nestao je iz Užica. Ubrzo se pročulo da je pobegao u inostranstvo. On je odmalena bio dobar drug sa bekom ”Crvene zvezde” (trenerom reprezentacije Salvadora) Milovanom Djorićem Djorom i zahvaljujući tome prosvercovao se u autobusu sa zvezdinim igračima u Grac. Ostao je neko vreme u Austriji, a odatle je otišao u Italiju. Potom se domogao Njujorka. Sličan put pre toga imao je i Nikola Kavaja u čiju organizaciju srpskih nacionalista SOPO će se Boško učlaniti odmah nakon dolaska u Ameriku. Kavaja mu je postao kum i venčao ga sa prvom suprugom u Njujorku. S Kavajom planirao je neuspeli atentat na Tita u Americi i učestvovao u bombaškim napadima na jugoslovenske konzulate. Zbog toga je krajem sedamdesetih osuđen na dve godine zatvora. Boško Radonjić: “Kad sam sedamdesetih godina došao u Ameriku, u Njujork, ja sam se kao i mnogi emigranti nastanio na Menhetnu, u Hol Skicneju, zloglasnom njujorskom kraju, koji zbog toga što se u njemu godišnje dogodi najmanje 500 misterioznih ubistava, uglavnom nerasvetljenih, s pravom zovu ”Kuhinja pakla” – priča Radonjić. – Tu sam sreo i upoznao ljude iz svih krajeva sveta, svih rasa i boja: Irce, Špance, Italijane, Poljake, Nemce, Madjare, Srbe, Hrvate i druge. Svi su oni, mahom, ostajali u tom ”paklu” dok se ne snadju, dok ne zarade pare da bi prešli u neku drugu lepšu četvrt grada i tako ostvarili svoj američki san. Dosta ih je ostajalo tu i do kraja života. Ubrzo sam shvatio da Amerika nije tako demokratska zemlja kako se misli i priča, već policijska – kaže on. – Samo se to golim okom i na prvi pogled ne može videti. FBI služi za unutrašnju kontrolu celog državnog sistema, a CIA za spoljnu. I to uz pomoć mafije instalirane u veoma važnim ustanovama sistema – sindikatima. Došao sam do saznanja da je tu mafiju organizovala i u sindikate postavila niko drugi nego FBI, da bi sprečila da tako važnim organizacijama za funkcionisanje države ne ovladaju komunisti. Jer, šta bi bilo da neki uticajni komunista ili radnički tribun podstakne na strajk, makar i na nekoliko sati ili jedan dan, zaposlene na održavanju njujorških liftova, u gradskom saobraćaju, elektranama, vodovodu ili drugim gradskim komunalnim službama. Život u gradu bio bi potpuno paralisan, nastao bi haos. Mafija je namerno stvorena i u samoj FBI i CIA i drugim policijskim ustanovama baš zbog lakše borbe policije sa mafijom. Ali, direktor FBI Džon Edvard Huver, za gotovo pola veka svoje neprikosnovene vladavine ovom moćnom policijskom organizacijom, nikada nije priznao postojanje mafije, valjda zbog viših državnih interesa. U Americi pored državne postoji i nevidljiva mafija koja se služi istim metodama. I jednu i drugu vode intelektualno veoma obrazovani ljudi, bosovi, i njihovi najbliži saradnici konsijeri – koordinatori, odnosno izvršioci svih poslova. Ove dve mafije često se medjusobno obračunavaju, a za to ni sami njihovi šefovi ne znaju kako i zbog čega. U Americi su najjače mafije irska, italijanska, španska i druge. Bos bosova je šef svih tih mafija u jednom gradu ili kraju. Igrom slučaja u Njujorku sam upoznao Edija Kaminskog, bosa, odnosno šefa irske mafije u onoj našoj ”kuhinji pakla” – nastavlja svoju ispovest Radonjić – Zvali su ga Edi Bučer tj. Kasapin, čovek koji olako seče i kasapi ljudska tela nožem. Posle dvadeset godina provedenih na robiji pojavio se na ulicama ”pakla” u vreme kad sam i ja došao. Ubrzo smo se sprijateljili i on me je zavoleo. Od njega sam dosta naučio o mafiji, o životu u ”kuhinji pakla”, Njujorku i Americi. Irska mafija Vestijes, čiji je šef moj prijatelj Edi, bila je najbrojnija i najmoćnija. Nju su sačinjavali svi Irci u Njujorku: političari, biznismeni, sindikalni funkcioneri, aktivisti IRE i drugi uticajni ljudi. U jednom obračunu izmedju irske i italijanske mafije 1977. godine Edi je ubijen. Posle njega za šefa je došao Irac Mark Splen, ali i njega je ubrzo snašla ista sudbina. Na njegovo mesto je izabran Dzon Kunin, jedan od mojih najboljih prijatelja. Ali, i on je u medjuvremenu osudjen na 75 godina robije i morao je da ide na izdržavanje kazne. Pred polazak u zatvor pozvao me je i postavio za šefa irske mafije u Njujorku. I tako je, eto, Užičanin postao bos, odnosno šef najbrojnije i najmoćnije irske mafije u Njujorku.