Ko udara tako pozno (Sveti Sava) - Danica Crnogorcevic i Zorica Vuceljic

Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira? “Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata, sedi oci, kaluđeri, otvor’te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, klonulo je moje telo, umorne su moje noge - al’ je krepka volja moja, što me noćas vama vodi, da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi. Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru, i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru. Otvor’te mi, časni oci, manastirska teška vrata, i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata.“ Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prhnu i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu. A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi, sa buktinjom upaljenom, nastojnik se Otac javi. On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete, i